Dugo me ovde nije bilo. Dobro je to. Znaci da plivam i plutam, da grabim i grebem po stvarnosti, a ne po secanjima koja znaju da odvuku u daljinu i dubinu.
Ipak, delici me prate kroz svarnost i pokusavaju da mi skrenu misli i zelje. Dobro znamo sta se desava kada postanem neoprezna kada su zelje u pitanju...hahaha...
Pocnu da se ostvaruju ....a onda kud koji mili moji!
Ipak, za veceras cu da pozelim jedan mali deo , davno zaboravljeno osecanje  - pozelecu da sanjam i da mi se sanjani san osrtvari.
Kucam tri puta u drvo i prizivam sve leske iz moje baste da prenesu zvezdanom prahu moju vecerasnju zelju!

Sutra je novi dan, a ja sam stara cekalica!

Vrtlog

Prepoznajem decaka u prtenoj kosulji. Zuri nizbrdo.
Vesto izbegava glatke i mokre kamenove i bosim tabanima dodiruje samo utabana mesta . Vest je u tome... prati potok pored puta.
Potok protice pored njegove kuce, pored puta i po putu, po citavom njegovom selu i prati ga u stopu. Zure zajedno - decak i potok.
Svanulo je. Treba isterati gazdinu stoku na pasu `gore u Gabar` . Na ramenu mu odskace torba u kojoj nosi komad hleba i parce tvrdog ovcijeg sira.
Repovi mladog luka otkinuti usput masu iz torbe ...

Zelim da kazem malom decaku da ne zuri i da ce stici na vreme. Masem mu rukom iako znam da ne moze da me vidi...
Stojim na raskrsnici i gledam u potok pored puta . Prebiram pogledom po kamenju jer znam da je to ono isto kamenje kojim je decak otisao u svet.
Rat je doveo vojsku, vojska je povela decaka . Kod kuce su ostala jedna gladna usta manje i bogata devojka koja se niposto nije mogla udati u sirotinjsku kucu `Kasocinih`.

Veliki orah pred kucom je posecen. Na njemu sede ljudi i pricaju price o svima koji su ikada postojali u selu. Ravnopravno, rame uz rame , uvek se pricaju iste price. Vrtlog nema dna ...
Prica o baba Koci koja je iskoracila kroz prozor pred proscima i pobegla u hajduke i prica o `onom ratu ` kada su tri puta sahranjivali uniformu - svaki put kad bi javili da je Vojko poginuo...
Otisal `si je u svet i nikad se vise neje vrnul`!

***
Na koga si Ti je toj devojce? Mnogu si je ubavo , na bastu si je - isti Vojko!

Saginjem glavu, crvenim k`o sto je red i ponosim se sto sam `tatina cerka`!
Niz ulicu dolazi zena. Rekli su joj da sam dosla. Hoda polako i pazljivo gleda gde staje. Teska, proseda kosa skida joj maramu kojom je povezana i ona je pridrzava drugom rukom . Staje pred mene i unosi mi se u lice. Ne vidi dobro i nezno mi dotice obraz. Prstima trazi crte lica koje je podsecaju na mladost, davnu ljubav, vreme koje je proslo ...

Na koga Ti lici?
Osmehuje se i gleda me pravo u oci. Rekli su mi da se nikada nije udavala.
Imas Njegova usta ... i oci...
Ljubim je u ruku . Ostajem sagnuta i zelim da kleknem pred velicinom neostvarene ljubavi nepoznate zene i mog oca.
Stojim pored oraha i znam da sam postala prica koja ce se pricati uporedo sa ostalim pricama o ljudima iz sela.
Vrnulo se na Vojka deteto ...
Postajem deo Vrtloga i ON deo mene.

* * *

Pred kucom sedi starac. Kazu mi da ima preko sto godina i skoro je sasvim slep. Zivi sam ... Hrani ga selo. Postuju ga - nekad je bio gazda i selo je bilo njegovo. Seca se mrsavog decaka koji mu je cuvao stoku ...
Ti li si mu cerka? Imas li decu? Nek su zivi i zdravi!
Zahvaljujem mu sto se setio mog oca. Ostavljam mu paklo duvana i rucak za taj dan.

Hodam nizbrdo. Nisam vesta u tome, a i obuca je `pogresna`. Drugi put cu obuti patike i necu zuriti zbog prevoza. Ostacu duze - bar nakoliko dana. Potok bi trebalo ocistiti ...

`Jednoglepogdana` sve pocinje pocinje i sve prestaje.
Danas je lep dan!
Stanislava je danas ponovo otisla u bolnicu.
Pozvala me je juce da mi kaze da ce doci na kafu....zatim me je pozvala da mi kaze da nece doci na kafu... zatim sam ja nju pozvala da joj kazem da je nisam razumela o cemu govori......
Sela sam na bicikli i odjurila do nje....
Sacekala me je na cosku ..i sve mi je bilo jasno kada sam je videla!

Pravila sam se da ne primecujem da jedva hoda.
Sisla sam sa bicikla i pravila sam se da i ja jedva hodam i da jedva podnosim toplotu ...
Hodale smo oslanjajuci se na moj bicikl, ona sa jedne, a ja sa druge strane. Smejale smo se pijancima koji su takav nacin `guranja bicikla` otkrili mnogo pre nas . Kritikovala me je jer ne nosim sesir da se zaklonim od sunca, a ja sam se pravila da nisam ni primetila da sam zaboravila i da je ona potpuno u pravu sto nosi ogroman, beli `kaubojac` koji ima vezicu oko vrata.
Zelela sam da je obradujem mindjusama, narukvicama i ogrlicama za nju i njenu cercicu, ali nisam uspela da izmamim osmeh - sve ce to ostaviti Milici da ima kad poraste ...
Soba je bila prostrana i hladna.
Prazna.
Samo neophodne stvari koje jasno govore da ovde retko ko ulazi...
Zasto to nisam primetila ranije?
Uvek je ona dolazila kod mene na kafu i ja nisam ni razmisljala da sam ja jedina osoba sa kojom se druzi.
Pricala mi je o svojim posetama lekarima i pokazivala snimke i rezultate analiza, a ja sam uzimala naocare i pazljivo ih citala kao da sve razumem ...
Da, i moji su nalazi slicni ...
Ma, ko ce ih znati ... valjda lekari znaju svoj posao ....oni ce znati sve da objasne i vazno je da je njima sve jasno, zar ne? Pa da ...
Plasim se... Nemas cega da se plasis!
Da nam je neko pre tri godine rekao da cemo sedeti danas u tvojoj sobi i razgovarati - ne bi mu verovale ... a, evo nas - pricamo i smejemo se ...
( Smejem se ja , na silu, a ona se smeska iz pristojnosti i jer zeli da mi veruje da ce sve biti u redu.)
Vec smo ` pobedile` i `ucarile` tri godine - pa sta ces vise ?!

Poslednji pozdrav mom dobrom SVEKRU DRAGI

Dobar i posten, velikodusan i strpljiv, pametan i duhovit, postovan od svih koji su ga poznavali - takav je i takav ce ostati u nasim srcima zauvek.
Imala sam SVEKRA I PRIJATELJA!
Sahranili smo ga u nedelju, 21.6.2009.godine.
Padala je kisa i bilo je hladno...
Vecna Mu Slava!

BEZIMENA

Ponovo JE pred mojim vratima.
Stoji, gleda i ceka. Zna da ce JOJ se neko obratiti ako bude dovoljno dugo tu stajala i da ce onda moci da udje u kucu...
Uporna JE i strpljiva.
Dolazila JE i ranije, nije JOJ ovo prvi put da me gleda.
Prisunja se bas kad pomislim da JE zaboravila na mene i odlutala negde .....
Pravim se da JE nema i da ne postoji. Gledam na drugu stranu i okrecem glavu...

Sakrivam se iz malih slika i sarenog nakita. Igram zmurke u carobnom dvoristu stvarnosti i uspomena iz detinjstva. Zaklanjam se prvim procvetalim ruzinim pupoljcima, a ushi naslanjam na zujanje uzurbanih pcela.
Pretvaram se da imam dovoljno vremena da docekam dozrevanje tek zametnutih jabuka i krusaka. Nasminkala sam usne rumenilom prvih jagoda . Mozda me nece tako lako prepoznati ako se sklupcam u pregrsht opalih latica bozura.
Pre dve nedelje JE spustila ruku na moje rame. Drzala me za ruku i gledala samilosnom i molecivim pogledom ... Stisnula sam pesnice, progutala knedlu koja mi se preprecila u grlu i pravila se da ne primecujem NJENE podle pokushaje da mi se priblizi. Sagla sam glavu i ponizno JOJ dozvolila da predje preko mojih ledja ... Izbegla sam je za trenutak, ali ubrzo se vratila. Pravila se da JE neshto zaboravila i nije htela da ode.
Nije JOJ bilo dovoljno sto sam skupljala mrvice osmeha i lepila ih poput slagalice po neravnom putu ...
Pravila sam se da imam snage da podmetnem perjani jastuk pod glavu.
Htela je da vidi koliko dugo mogu da izdrzim ...
Pobegla sam kao poslednja kukavica.

Ako JOJ sada otvorim vrata, uci ce i zagrlice me svojim rukama prozeblim od cekanja. Zelece da zaboravim sve sta JE ranije ucinila ( kao da je to moguce!?) i da JOJ poverujem da ce ovoga puta sve biti lepshe i lakshe. Pricace mi price o novom zivotu, o zaslugama koje ljudi steknu za zivota da bi posle uzivali u rajskim vrtovima...
Ne verujem JOJ - nikada JOJ i nisam verovala!
Lepe su njene lazljive price o svetlosti na kraju tunela, o dragim i voljenim bicima koja me cekaju i pripremaju mesto za mene i moje najmilije.
Spremna JE i da obeca da cu se kasnije vratiti, samo ako danas otvorim vrata i krenem za NJOM.
Kao da JOJ nije dovoljno sto sam joj dala desnu ruku i lagane letnje snove, sada mi otima i oslonce za noge - tlo kojim koracam.
Grebem JE slabim noktima i teram JE mahanjem trepavica. Sipam JOJ u oci svetlucavi prah uspomena i bacam mreze da JOJ se zamrse putevi. Kupujem minute i stavljam ih u cashu pored kreveta. Otvaram prozore da unesem svetlosne zrake i obojim ih cutanjem. Pravim se da ne prepoznajem znakove koje postavlja da me skrene s puta ako pokusam da pobegnem.

Pretvaram se da nisam kod kuce.
Hodam na vrhovima prstiju da nekoga ne probudim i spremam mirisna jela.
Tiho pakujem kofere i strepim od nedostatka dnevne svetlosti.
Skocicu zatvorenih ociju u daljinu i mislicu na leto ...
Ostavicu JOJ vrata sirom otvorena ...

Mali Princ

Ljudi se pojavljuju u mom zivotu, a zatim nestaju!
Upravo sam procitala pisma koja sam smatrala izgubljenim i zapaljenim pre trideset godina...

Davno zaboravljene kockice su se sklapale u mojim rukama, a gomila papira je postala carobna.
Zivot je bas onakav kakav treba da bude - zelje su se ostvarile, a ja sam ostala ista.

Imam nove zelje...
Treba samo da udahnem duboko i zadrzim dah!
Praticu tragove Malog Princa!