Prepoznajem decaka u prtenoj kosulji. Zuri nizbrdo.
Vesto izbegava glatke i mokre kamenove i bosim tabanima dodiruje samo utabana mesta . Vest je u tome... prati potok pored puta.
Potok protice pored njegove kuce, pored puta i po putu, po citavom njegovom selu i prati ga u stopu. Zure zajedno - decak i potok.
Svanulo je. Treba isterati gazdinu stoku na pasu `gore u Gabar` . Na ramenu mu odskace torba u kojoj nosi komad hleba i parce tvrdog ovcijeg sira.
Repovi mladog luka otkinuti usput masu iz torbe ...
Zelim da kazem malom decaku da ne zuri i da ce stici na vreme. Masem mu rukom iako znam da ne moze da me vidi...
Stojim na raskrsnici i gledam u potok pored puta . Prebiram pogledom po kamenju jer znam da je to ono isto kamenje kojim je decak otisao u svet.
Rat je doveo vojsku, vojska je povela decaka . Kod kuce su ostala jedna gladna usta manje i bogata devojka koja se niposto nije mogla udati u sirotinjsku kucu `Kasocinih`.
Veliki orah pred kucom je posecen. Na njemu sede ljudi i pricaju price o svima koji su ikada postojali u selu. Ravnopravno, rame uz rame , uvek se pricaju iste price. Vrtlog nema dna ...
Prica o baba Koci koja je iskoracila kroz prozor pred proscima i pobegla u hajduke i prica o `onom ratu ` kada su tri puta sahranjivali uniformu - svaki put kad bi javili da je Vojko poginuo...
Otisal `si je u svet i nikad se vise neje vrnul`!
***
Na koga si Ti je toj devojce? Mnogu si je ubavo , na bastu si je - isti Vojko!
Saginjem glavu, crvenim k`o sto je red i ponosim se sto sam `tatina cerka`!
Niz ulicu dolazi zena. Rekli su joj da sam dosla. Hoda polako i pazljivo gleda gde staje. Teska, proseda kosa skida joj maramu kojom je povezana i ona je pridrzava drugom rukom . Staje pred mene i unosi mi se u lice. Ne vidi dobro i nezno mi dotice obraz. Prstima trazi crte lica koje je podsecaju na mladost, davnu ljubav, vreme koje je proslo ...
Na koga Ti lici?
Osmehuje se i gleda me pravo u oci. Rekli su mi da se nikada nije udavala.
Imas Njegova usta ... i oci...
Ljubim je u ruku . Ostajem sagnuta i zelim da kleknem pred velicinom neostvarene ljubavi nepoznate zene i mog oca.
Stojim pored oraha i znam da sam postala prica koja ce se pricati uporedo sa ostalim pricama o ljudima iz sela.
Vrnulo se na Vojka deteto ...
Postajem deo Vrtloga i ON deo mene.
* * *
Pred kucom sedi starac. Kazu mi da ima preko sto godina i skoro je sasvim slep. Zivi sam ... Hrani ga selo. Postuju ga - nekad je bio gazda i selo je bilo njegovo. Seca se mrsavog decaka koji mu je cuvao stoku ...
Ti li si mu cerka? Imas li decu? Nek su zivi i zdravi!
Zahvaljujem mu sto se setio mog oca. Ostavljam mu paklo duvana i rucak za taj dan.
Hodam nizbrdo. Nisam vesta u tome, a i obuca je `pogresna`. Drugi put cu obuti patike i necu zuriti zbog prevoza. Ostacu duze - bar nakoliko dana. Potok bi trebalo ocistiti ...
